Home
1
Propis parlamenta i parlamentaraca Сре 23 Мај 2012, 4:32 pm
Келиметул-Хакк
Талиб
Propis parlamenta i parlamentaraca
Srž parlamenta i demokratije se ogleda u tome da propis pripada narodu i da je narod taj koji putem svojih deputata koji se nazivaju poslanicima propisuje zakone (oprečne Allahovom šerijatu). Ovo je oprečno vjerovanju da samo Allahu pripada sud, zakonodavstvo, naredba i zabrana.
(Stoga) parlament nije dozvoljen jer predstavlja mjesto kufra i širka. Ono do čega mi držimo jeste da je parlament tagut jer se u njemu vrši zakonodavstvo, propisuju zakoni i sudi drugim sudom mimo Allahova suda.
Uzvišeni kaže:
{إن الحكم إلا لله}
“Sud pripada samo Allahu”, a ne narodu,
I kaže Uzvišeni :
{أفحكم الجاهلية يبغون}
“Zar oni žele paganski sud”
I kaže:
{ولا يشرك في حكمه أحدا}
“U Njegovom sudu niko ne saučestvuje”, ni parlament, ni narod, niti bilo ko drugi.
Što se tiče onoga ko kaže da se osnova parlamenta i demokratije zasniva na šuri, govor takve osobe je ili laž i obmana ili džehl i zabluda. Parlament i demokratija ne počivaju na šerijatskoj šuri već na zakonodavstvu. Jer se demokrate i parlamentarci ne savjetuju međusobno u dozvoljenim stvarima već se savjetuju kako bi propisali ono što je oprečno šerijatu. To je ono što je činjenica.
Što se tiče propisa onih koji ulaze u parlament tu postoji tefsil (detaljno pojašnjenje):
1. Ako uđe u parlament i propiše zakon oprečan šerijatu, ili se pak slaže i zadovoljavan je zakonom koji je oprečan šerijatu, ili glasa za takav zakon, takav je mušrik, kafir, neopravdava se ni džehlom ni tevilom, ni maslehom (tj ne opravdava se ako je to uradio zato što smatra da je u tome korist za muslimane op.prev). Uzvišeni kaže:
{أم لهم شركاء شرعوا لهم من الدين ما لم يأذن به الله}
“ Zar oni imaju ortake koji im propisuju u vjeri ono što Allah nije dozvolio“
I kaže Uzvišeni:
{إن الحكم إلا لله}
“Sud pripada samo Allahu”
I kaže:
“U Njegovom sudu niko ne saučestvuje”
2. Ukoliko uđe u parlament i zakune se na poštivanje kafirskog zakona znajući pri tom da u zakonu ima stvari oprečnih šerijatu, onda je takav kafir i murted, bez obzira uradio to iz zbilje ili nečeg drugog i bez obzira da li to uradio smatrajući takav postupak maslehom ili zbog nečeg drugog. Takav je kufr uradio dobrovoljno (tj. nije bio prisiljen) svjesno i namjerno. Primjer takve osobe je poput primjera onoga ko se zakune na poštivanje Lata i Uzata ili onoga ko se zakune na poštivanje kurejšijskih zakona u vremenu Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.
3. Ukoliko uđe u parlament bez polaganja zakletve, bez propisivanja zakona, i bez saučestvovanja u propisivanju zakona, već, naprotiv, odbija takve zakone i glasa protiv njih, onda takva osoba griješi, u zabludi je i oprečan je uputi Poslanika, sallallahu aljehi ve sellem, u reformama, promjenama, i uspostavljanju islamske države. Kaže Uzvišeni:
{فماذا بعد الحق إلا الضلال}
“A šta je nakon istine do neistina“
O ovoj meseli smo govorili u našoj knjizi El-Džemu vet-tedžrid fi šerhi kitabi et-tevhid, u poglavlju o pozivu u tevhid. Ovdje ćemo prenijeti taj dio zbog njegove važnosti:
“Ovdje postoji novonastala mesela, a to je ulazak u mušričke parlamente radi dave i maslehe (koristi) dave, i isto tako ulazak u mušričke vlade i savezništvo sa sekularistima radi pomenutog cilja. Dokaz neispravnosti ovoga jesu riječi Uzvišenog:
{وسبحان الله وما أنا من المشركين}
“Neka je slavljen Allah, ja nisam od mušrika” tj. takva osoba veliča Allaha i kod Njega traži utočište od toga da u Njegovu vjeru poziva širkom i kufrom.
Ovdje također postoji jedno veliko savremeno pravilo a to je ono što se naziva iskorišćavanjem bilo kog sredstva radi maslehe (koristi) dave. Sljedbenici ovog puta su upravo iz ovog razloga ušli u mušričke parlamente.
Ono na što ukazuje na opasnost činjenja širkijata, kufrijata i grijeha radi koristi dave (pozivanja u Allahovu vjeru) su sljedeće stvari:
- Riječi Uzvišenog:
{فاصدع بما تؤمر وأعرض عن المشركين}
“ Ti obznani ono što ti se naređuje, a mušrika se kloni.“
Pod značenje ovog ajeta potpada čak i natjecanje sa njima u političkim dobicima, jer ajet govori o ispoljavanju istine pa makar ti bile ponuđene određene povoljnosti ako je to oprečno šerijatu.
I kaže Uzvišeni :
“Slijedi ono što ti se objavljuje od Gospodara tvoga, drugog boga mimo Njega nema, a mušrika se kloni.”
Riječi Uzvišenog “a mušrika se kloni“ su ovdje općenite.
Zatim kaže Uzvišeni:
{وقل الحق من ربكم فمن شاء فليؤمن ومن شاء فليكفر}
“Reci: Istina je od Gospodara vašeg pa ko hoće neka vjeruje a ko hoće neka ne vjeruje.“
Uzvišeni naređuje da se govori istina pa makar to prouzrokovalo neku drugu stvar.
I kaže Uzvišeni:
{والفتنة أكبر من القتل}
“A fitna je veća od ubistva“
I kaže:
{والفتنة أشد من القتل}
« A fitna je teža od ubistva »
Ibn Kesir u tefsiru ovog ajeta kaže: “Kaže Ebu Alije, Mudžahid, Seid ibn Džubejr, Ikrime, Hasan, Katade, Dahhak i Rebi Ibn Enes: Širk je teži od ubistva.“
Ibn Sehman rahimehullahu teala, kaže: ”Fitna je kufr. Kada bi se pobili stanovnici gradova i sela i svi pomrli to bi bilo lakše od toga da na zemlji postave taguta koji bi im sudio oprečno Allahovom šerijatu.“
Zatim kaže Uzvišeni :
“Ko kufr u Allaha nakon imana učini, osim onoga ko bude prisiljen …“
Uzvišeni nije dozvolio činjenje kufra osim u stanju prisile, pa gdje je dokaz da se može govoriti ili uraditi kufr ili grijeh bez prisile radi maslehe dave?
- Ovakav postupak (ulazak u parlament radi dave) predstavlja novotariju, zabludu i oprečan je koncenzusu selefa. O ovome će biti riječi kasnije kada budemo spominjali govor šejhul islama Ibn Tejmije, rahimehullahu teala.
- Pritvrđeno je da je Utbe ibn Rebia po naređenju kurejšija došao Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i rekao: Razdvojio si naš džemat, hulio našu vjeru, grdio naše očeve i božanstva i osramotio nas među arapima. O čovječe, ako želiš vođstvo učinit ćemo da budeš vođa (tj. da budeš predsjednik vlade, ili premijer), a ako želiš čast učinit ćemo te našim predvodnikom (tj. bićeš predsjednik parlamenta), a ako želiš vlast učinit ćemo te kraljem (tj. bićeš kralj ili predsjednik države). Allahov Poslanik, sallallahu aljehi ve sellem, nije prihvatio ništa od toga več mu je proučio početak sure Fussilet. To zbog toga što je ponuda bila u zamjenu za dragulj ove vjere a to je očuvanje tevhida i kufr u taguta i borba protiv svih tagutskih i mušričkih sistema i odricanje od njih.
Albani, rahimehullahu teala, kaže: “Ovu priču spominje Ibn Ishak u svojoj knjizi El-Megazi 1/185 sa dobrim senedom od Muhammeda ibn K'aba el-Kurezija kao mursel predaju, ali je ova predaja spojena kod Abd ibn Humejda, Ebu J'ale i Begavija. Oni pomenutu predaju spominju drugim putem od Džabira, radijellahu anhu, kao što stoji u tefsiru Ibn Kesira 4/90-91, a lanac predaje je hasen inšaallahu teala.“
Pomenutu predaju su vjerodostojnom ocijenili i drugi savremeni učenjaci sire (biografije Poslanika, sallallahu alejhi we sellem.).
Kada bi ova ponuda bila ponuđena onima koji smatraju dozvoljenim ulazak u mušrički parlament oni bi požurili ka vlasti ostavljajući po strani pitanje tevhida i kufr u taguta i ono što iz toga slijedi od ljubavi i mržnje (el vela’ vel bera’).
- Priča o delegaciji Benu Amir ibn Sasa’a kada im je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, izložio prihvatanje vjere, a oni rekoše: Ako te mi budemo slijedili pa te Allah pomogne protiv onih koji ti se suprostavljaju hoćemo li mi imati ovu stvar (vlast) nakon tebe? On im reče: Vlast pripada Allahu, daje je kome on hoće. Pa su oni odbili da private vjeru. Predaju bilježi Ibn Ishak a od njega i Ibn Hišam.
- Potražnja muslimana iz delegacije Sekifa od Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da ne ruši njihove kipove kako bi islam ušao u srca običnih ljudi (tj. delegacija Sekifa koja je prihvatila islam je tražila od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da im dozvoli da ostave kipove koje je njihov narod obožavao kako se oni ne bi naljutili i odbili da prihvate islam, nap.prev..) pa je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, odbio ostavljanje kipova koliko i jedan trenutak, pored toga što je u ostavljanju kipova bio vid maslehe a to je povećanje muslimaske brojnosti, prihvatanje islama od velikog broja ljudi, i sigurnost da se oni koji su tek prihvatili islam neće odmetnuti.
- Zatim pritvrđeno je isto tako da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ponudio plemenu Benu Šejban ibn S'alebe da prihvate islam a oni mu obećaše da će ga štititi samo od arapa a ne i od Kisre. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, im tada reče: Allahovu vjeru neće pomoći osim onaj ko je uhvati sa svih strana (tj. prihvati je čitavu). Savejani u svojoj knjizi Es-Siretun - nebevijje 204. stranica, kaže: ''Sened ove priče je dobar.'' Zatim je nakon toga spomenuo ko sve bilježi predaju. Pomenutu predaju bilježi isto tako i Bejheki u Delailu en-nubuvve.
- Zatim isto tako hadis S'ada ibn ebi Vekkasa, radijellahu anhu, koji kaže: ''Bilo je nas šestoro sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, pa su mušrici rekli: Otjeraj ove od tebe kako se ne bi drznuli na nas. Pa je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pomislio u svojoj duši ono što je pomislio, pa je Uzvišeni objavio:
“I ne rastjeruj one koji se Gospodaru svome mole izjutra i naveče želeći Njegovo lice“. (Al-An-am, 52)
Ovaj hadis bilježi Muslim u poglavlju o vrijednostima ashaba.
A kada bi danas mušričke vlasti zatražile od nekih „islamista“ da protjeraju mudžahide ili daije, ili da se odvoje od njih u zamjenu za neke političke dobiti oni bi to brzo učinili pored toga što je to zabranjeno jer Uzvišeni kaže:
“I ne rastjeruj one koji se Gospodaru svome mole izjutra i naveče želeći Njegovo lice.“
Mušrici su tražili od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, medžlis ili okupljanje, ali da on zauzvrat otjera sljedbenike tevhida od sebe. Pored toga što je u sjedenju sa mušricima (radi dostavljanja vjere i pozivanja u Allahov din) vid maslehe, takvo sjedenje je postalo haram jer je uslov bio haram. U istom smislu je i priča Abdullaha ibn Ummi Mektuma koju ćemo ubrzo spomenuti.
Šejh Muhammed ibn Abdul Vehhab u knjizi Tarihu Nedžd na 554. stranici, govoreći o tefsiru ajeta: “I strpi se sa onima koji se mole Gospodaru svome izjutra i naveče želeći Njegovo lice i ne skidaj očiju svojih s njih iz želje za sjajem u životu na ovom svijetu… “ (Kehf, 28), kaže: ”U ajetu je zabrana 'skidanja očiju' (tj. okretanje od vjernika) iz želje da se sjedi sa uvaženima“.
I kaže isto tako u tefsiru ajeta iz sure En’am koji je prethodio: “Ajet ukazuje da udaljavanje mu'mina može dovesti dobrog čovjeka do stepena zalima. Ajet isto tako upozorava na ezijećenje salihina (dobrih ljudi), a ovdje su ovom ajetu pod protjerivanjem vjernika cilja na njihovo sprječavanje da prisustvuju medžlisu znanja zajedno sa velikanima.“
- Isto tako i priča Abdullaha ibn Ummi Mektuma koji je došao Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i rekao: Pokaži mi pravi put. Kod Allahova Poslanika su bili velikani od kurejšiskih mušrika te je Poslanik okretao lice od njega pa je Uzvišeni objavio:
“On se namrštio i okrenuo, zato što mu je slijepac prišao.“ (Abese, 1-2).
Pogledaj El-Džamius-sahih 1/398.
- Isto tako i priča o hidžri u Abesiniju. Ashabi nisu učinili hidžru osim zbog tevhida, a da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mogao naći izlaz njima popuštanjem i nagađanjem, ne bi to ostavio.
- Zatim Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Allah je dobar i prima samo dobro.“ (Hadis bilježi Muslim od Ebu Hurejre, radijellahu anhu).
Allah ne prima bilo koji metod daveta osim onaj koji je dobar, u kojem nema širka, kufra i grijeha.
- Šejhul islam je upitan o čovjeku koji je velikim grješnicima učio dozvoljenu poeziju udarajući u def te bi to bilo sebeb pokajanja nekih od njih. Da li je ovakav postupak dozvoljen s obzirom da se tim postupkom ostvaruje korist (tevba velikih griješnika)? Kakav je propis toga?
Pa je odgovorio: “Upućivanje zabludjelih i pozivanje grješnika na pokajanje mora biti zasnovano na metodama kojim je Allah poslao svoga Poslanika. Pomenuti slučaj čovjek koji želi da se oni koji slušaju poeziju pokaju od velikih grijeha te nije bio u stanju to učiniti osim putem pomenute novotarske stvari, ukazuje da je taj čovjek ili džahil po pitanju šerijatskih metoda ili ih nije u stanju sprovesti. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ashabi i tabiini su one koji su gori od pomenutih ljudi, od kafira, fasika, i griješnika pozivali šerijatskim metodama. Allah ih je šerijatskim metodama učinio neovisnim od novotarskih metoda. Opće je poznato i mutevatirom prenešeno da se od kufra, fiska, i grijeha, putem šerijatskih metoda u kojima nema novotarskih okupljanja, pokajao veliki broj ljudi čiji broj zna samo Allah.“ Nakon toga Šejhul islam spominje da pomenutom čovjeku nije dozvoljeno da haram, mekruh ili mubah stvari smatra ibadetima i preobražava ih u djela kojima se približava Allahu. Pomenuti čovjek je u zabludi , iznosi potvoru i oprečan je koncenzusu muslimana. (Pogledaj Medžmu'ul fetava 11/620).
Dakle pomenuti čovjek je u zabludi , iznosi potvoru i oprečan je koncenzusu muslimana time što je pomenuto djelo (učenje poezije uz udaranje defa) učinio metodom daveta i vjerom.
Ako je ovakav slučaj sa pomenutom situacijom koja predstavlja bidat i haram kakav je tek onda slučaj sa onim koji čini kufr i širk i čini ga metodom pozivanja u Allahovu vjeru i put ka uspostavljanju Allahova šerijata.
- Ono što također ukazuje da nije dozvoljeno koristiti haram metodu (a kamoli kufr) u davetu jeste i koncenzus selefa po pitanju zabrane izmišljanja hadisa koji podstiču na činjenje dobrih djela pored toga što u takvom postupku ima maslehe (koristi) time što ti izmišljeni hadisi mogu podstaći ljude na učenje Ku'ana, činjenje ibadeta i tome slično.
- Isto tako koncenzus uleme od ehli Sunneta čiji se govor uvažava po pitanju zabrane učenja novotarskih mevluda pored toga što možda u tome ima maslehe time što se neko možda uputi i pokaje.
- Ono što također ukazuje na pomenutu stvar jeste razlika između darure (nužde) i ikraha (prisile). Allah je u daruri dozvolio činjenje harama bez pretjerivanja u njemu, kao što je jedenje svinjskog mesa ili pijenje alkohola da bi čovjek preživio i tome slično. Ali nije dozvolio činjenje kufra i širka u daruri. Samo je prisila ta koja čovjeku dozvoljava da uradi kufr i širk. Kao što kaže Uzvišeni:
{إلا من أكره وقلبه مطمئن بالإيمان}
“Osim onoga ko bude prisiljen a njegovo srce ostane smireno u imanu.“
A nije rekao ''osim onih koji budu u nuždi''. O razlikovanju nužde od prisile postoji koncenuzus učenjaka.
Ono što također ukazuje na zabranu jeste i fesad (šteta) koja nastaje činjenjem ovih stvari, poput davanja vida legitimnosti takvih medžlisa (parlamenta) ulaskom u njih.
- Ovdje ćemo dodatno prenijeti riječi i dragulje iz govora Šejhul islama (ibn Tejmijje) a koji se veže za ovu temu. Kaže rahimehullahu teala:
''Zaista u širku, govoru o Allahu bez znanja, razvratu – javnom i tajnom - i zulumu, nema nikakve maslehe (koristi).'' I kaže: ''Iskreno ispoljavanje vjere Allahu i pravda je uvijek obavezna u svakom stanju i u svakom šerijatu.'' (Medžmu'ul fetava 14/476).“ I kaže isto tako: Šta je to što je svakom zabranjeno u svakom stanju i nije ništa od toga dozvoljeno? To je razvrat, zulum, širk, i govor o Alahu bez znanja.'' (Medžmu-ul fetava 14/477).
I kaže: ''Postoje harami za koje kategorički tvrdimo da šerijat nije dozvolio činjenje bilo kojeg od njih ni u daruri ni mimo darure, poput širka, razvrata, govora o Allahu bez znanja, i zulma. Ove četiri stvari su spomenute u riječima Uzvišenog:
{قل إنما حرم ربي الفواحش ما ظهر منها وما بطن والإثم والبغي بغير الحق وأن تشركوا بالله ما لم ينزل به سلطانا وأن تقولوا على الله ما لا تعلمون}
Ove stvari su zabranjene u svim šerijatima i Uzvišeni je sve poslanike slao sa zabranom ovih stvari i nije dozvolio ništa od toga u nijednom stanju, i zato je ovaj ajet objavljen u mekkanskom periodu.
I kaže Šejhul islam rahimehullahu teala: Čovjeku nije dozvoljeno da radi ono što je haram zbog toga što misli da će mu to pomoći u pokornosti Allahu. (Medzmuul fetava 14/474).
I kaže isto tako govoreći o onima koji smatraju da se ne može slijediti Allahov put osim uz činjenje novotarija – a šta bi tek rekao kada se radi o kufru i širku. Pa tako grješnici i oni odani dunjaluku misle da ne mogu ispunjavati obaveze osim uz činjenje grijeha, ili da isto tako ne mogu ostaviti harame osim na taj način. Ovo se dešava kod velikog broja ljudi. Ima onih koji misle da ne mogu obavljati namaz i kloniti se zabranjenih stvari od gibeta i tome slično, osim uz korištenje hašiša. Neki pak misle da ne mogu steći Allahovu ljubav i želju za ibadetom osim slušanjem kasida i lijepih glasova. Među takvima ima određenih ljudi koji pozivaju ljude u svoj tarikat time što koriste zabranjene stvari poput defa plesanja i tome slično. Neki pak to rade određenim zikrovima, okupljanjima, tesbihom, učenjem poezije i tome slično, i govore: To ih je navelo da se pokaju (tj. one koji praktikuju gore pomenute radnje, nap.prev.). Ponekad, pak, govore da ne mogu to učiniti (tj pozivati ljude u teobu) osim putem pomenutih stvari te da ukoliko ne učine taj mali haram nastat će još veći haram time što će se ostaviti obaveze što predstavlja mnogo veći haram u odnosu na mali haram kojeg oni čine. I govore: Čovjek osjeća marljivost i snagu u velikom broju ibadeta onda kada ostvari ono što voli pa makar to bilo mekruh ili haram. » (Završen citat, Medžmuul fetava 14/468).
Zatim je Šejhul islam odgovrio na ove šubhe na dva načina i pojasnio da je to haram.
Šejh Muhammed ibn Abdul Vehhab, rahimehullahu teala, prenosi od Ibn Tejmije rahimehullah da je rekao: «Veliki broj mušrika kaburaša, prilikom obožavanja kaburova osjećaju skrušenost, prisutnost srca, potrebu za dovom i tome slično, kakvu ne osjeća u Allahovim mesdžidima.» (Tarihu Nedžd 57. stranica). Pa možemo li reći da je dozvoljeno da čine taj ibadet na kaburovima zbog koristi koju stiču a koja se ogleda u skrušenosti i prisutnosti srca? Slavljen neka si Ti o Gospodaru, to je velika potvora.
Za vrijeme šejha Muhammeada ibn Abdul-Vehhaba, neki ljudi su petkom izvodili neke radnje uz viku, podižući svoj glas, da bi ljudi znali da je toga dana džuma. Govoreći o tome, šejh Muhammed ibn Abdul Vehhab je rekao: «Moj sin Salih me je pitao o tezkiri (ono što su ti ljudi činili da bi drugima dali do znanja da je taj dan - dan džume), pa sam mu rekao da je to novotarija. On mi je rekao da ima ljudi koji neznaju kada je džuma osim putem tezkira, pa sam mu spomenuo da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učeniji od nas i bolje zna u čemu je korist za njegov ummet. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je naredio samo ezan a zabranio je da se dodaje nešto više od toga» (Pogledaj Tarihul Nedžd 472. stranica).
A da li bi oni (tj. oni koji dozvoljavaju novotariju radi koristi dave) rekli da je tako nešto dozvoljeno raditi jer se time ljudi podsjećaju na džumu namaz?
I kaže šejh Sulejman ibn Abdullah: «U ajetu je dokaz da je obaveza odbaciti mišljenje kada je ono oprečno sunnetu Allahova Poslanika, pa makar takav čovjek tvrdio da želi hajr, jer tvrdnja da se želi hajr nije opravdanje da se ostavi ono što je Allah objavio.» (Tejsirul Azizil Hamid).
Kada širk predstavlja ružnu stvar i vrijeđanje Uzvišenog, kako onda može biti metod dave kojim se poziva Allahu .
{فماذا بعد الحق إلا الضلال}
“A šta je nakon istine do neistina“
Ovo je jedno od pravila dave koje ukazuje da širk ne može biti metod dave a dokaz ovom pravilu su riječi Uzvišenog
{وسبحان الله وما أنا من المشركين}
“Neka je slavljen Allah, ja nisam od mušrika”, tj. takva osoba veliča Allaha i kod Njega traži utočište od toga da u Njegovu vjeru poziva širkom i kufrom.
Napisao: šejh Ali el Hudajr