Kratko objašnjenje demokratije




Riječ demokratija dolazi od grčke riječi demos što znači "narod" i cratus što znači "vlast". To je sistem u kome narod za sebe propisuje zakone, putem njihovih izabranih zastupnika, u vijeću ili parlamentu, koji je utemeljen u svrhu primenjivanja zakona i politike koja izražava želju većine ljudi te regije.

'AbdulWehhāb El-Kilālī je rekao:
''Svi demokratski sistemi su zasnovani na jednoj ideologiji, a ona je da je vlast pripisana narodu, kome pripada sav autoritet. Na kraju, demokratija je princip vladanja naroda''. [1]

Stoga je to sistem koji se suprotstavlja sāmoj suštini Allāhovog posebnog prāva propisivanja zakona, i kao takav on izlazi iz proste nepokornosti Allāhu u okvir širka, težnjom da uzdigne čovječanstvo na nivo Zakonodavca (tj. Allāha).

Uzvišeni Allāh je rekao:

وَاللّهُ يَحْكُمُ لاَ مُعَقِّبَ لِحُكْمِهِ وَهُوَ سَرِيعُ الْحِسَابِ

''A Allāh sudi! Niko ne može presudu Njegovu pobiti, i On brzo račun svidi.'' (Er-Ra'd: 41)

I On je, Uzvišeni, rekao:

أَمْ لَهُمْ شُرَكَاء شَرَعُوا لَهُم مِّنَ الدِّينِ مَا لَمْ يَأْذَن بِهِ اللَّهُ

''Zar oni da imaju bogove koji im propisuju ono što Allāh nije naredio?'' (Eš-Šūra: 21)

I zbog toga što su ljudi ti koji biraju zakone, putem njihovih zastupnika (predstavnika). Ovi zakoni su zasnovani na onome što ljudi žele i oni su u skladu sa strastima većine, a ne sa onim što je Allāh objavio.

Uzvišeni Allāh je rekao:

أَرَأَيْتَ مَنِ اتَّخَذَ إِلَهَهُ هَوَاهُ أَفَأَنتَ تَكُونُ عَلَيْهِ وَكِيلًا أَمْ تَحْسَبُ أَنَّ أَكْثَرَهُمْ يَسْمَعُونَ أَوْ يَعْقِلُونَ إِنْ هُمْ إِلَّا كَالْأَنْعَامِ بَلْ هُمْ أَضَلُّ سَبِيلًا

''Kaži ti Meni, hoćeš li ti biti čuvar onome koji je strast svoju za boga svoga uzeo? Misliš li ti da većina njih hoće da čuje ili da nastoji shvatiti? Kao stoka su oni, čak su još dalje s Pravog puta skrenuli.'' (El-Furqān: 43-44)

Prema tome, uzurpacija ovog prava od strane ljudi postavlja njih kao lažna božanstva (tāgūte) pored Allāha i oni propisuju zakone i sūde u stvarima u suprotnosti sa Njegovom Objavom. A iz ovog razloga, Uzvišeni Allāh svaku osobu ili sistem koji ne sudi po onome što je Allāh objavio naziva tāgūt (lažno božanstvo).

Uzvišeni Allāh je rekao:

أَلَمْ تَرَ إِلَى الَّذِينَ يَزْعُمُونَ أَنَّهُمْ آمَنُواْ بِمَا أُنزِلَ إِلَيْكَ وَمَا أُنزِلَ مِن قَبْلِكَ يُرِيدُونَ أَن يَتَحَاكَمُواْ إِلَى الطَّاغُوتِ وَقَدْ أُمِرُواْ أَن يَكْفُرُواْ بِهِ

''Zar ne vidiš one koji tvrde da vjeruju u ono što se objavljuje tebi i u ono što je objavljeno prije tebe pa ipak žele da im se pred tāgūtom sudi, a naređeno im je da ne vjeruju u njega.'' (En-Nisā': 60)

Šejhul-islām Ibn Tejmijje, Allāh mu se smilovao, je rekao:
''Osoba kojoj se pokorava u nepokornosti Allāhu ili osoba kojoj se pokorava u slijeđenju upute mimo upute istinite vjere; u oba slučaja, ako je ono što on naređuje ljudima u suprotnosti Allāhovim naređenjima – onda je on tāgūt. Iz ovog razloga mi ljude koji sude po drugome, mimo onoga što je Allāh objavio, nazivamo tāgūtima.'' [2]

A Ibnul-Qajjim, Allāh mu se smilovao, je rekao:
''Tako se naziv tāgūt odnosi na sve ljude koji sude po drugome, mimo suda Allāha i Njegovog Poslanika. Ovo bi, također, važilo za slučaj da ga ljudi obožavaju mimo Allāha, ili da ga slijede u nepokornosti Allāhu, ili da mu se pokoravaju kada nisu sigurni da li se time pokoravaju Allāhu. Tako su ovi – tāgūti dunjaluka i ako pogledaš u njih i vidiš stanje ljudi sa njima, vidjećeš da su većina njih skrenuli od obožavanja Allāha u obožavanje tāgūta; sa sūda Allāha i Njegovog Poslanika ka sūdu tāgūta, i od pokoravanja Njemu i Njegovom Poslaniku u pokoravanje tāgūtima''. [3]

Muhammed el–Emīn eš–Šenqītī, Allāh mu se smilovao, je rekao:
''A iz ovih božanskih tekstova koje smo spomenuli postaje potpuno jasno da oni koji slijede izmišljene zakone koje je šejtān propisao na jeziku njegovih štićenika i koji se suprotstavljaju onome što je Allāh, Moćni i Uzvišeni, propisao na riječima njegovih poslanikā, 'alejhimus-selām, onda niko ne sumnja u njihov kufr i njihov širk, osim onoga kome je Allāh oduzeo njegov vid i zaslijepio ih.'' [4]

I zbog toga što je većina vjerski predanih muslimana svjesna da je osnovni cilj demokratije da vlada masama zasnovano na strastima većine, što se suprotstavlja Allāhovoj objavi – mi ne trebamo trošiti mnogo vremena objašnjavajući kufr ovog sistema uopšteno. [5] Ako čitalac od samog početka nije dovoljno ubjeđen u ovo, onda ja preporučujem da on pročita osnovniji i iscrpniji (obuhvatniji) esej ili knjigu koja se bavi islamskim propisom o demokratiji, jer je naš cilj ovdje da posebno prokomentarišemo pitanje učešća u demokratskim izborima, a ne da se udubljujemo u kompleksniju i detaljniju temu – analizu čitavog demokratskog sistema. [6]


[1] ''Mewsū'at es – Sijāse'', 2. tom, 756. str.
[2] ''Medžmū'ul fetāwā'', 28. tom, 200. str.
[3] ''I'lām el-Muweqqi'īn'', 1. tom, 50. str.
[4] ''Adwā'ul-bejān'', 4. tom 82.-85. str.
[5] Čak se i autor članka ''Glasati ili ne glasati'' izgleda ipak složio da je u osnovi nedozvoljeno ući u demokratski sistem, kada je na početku rekao: ''Ova konstukcija modernih dana je veoma različita od islamske pozicije, jer zaista prāvo propisivanja zakona pripada jedino našem Stvoritelju, Svemogućem. Stoga, ulaženjem u sistem vladanja koji je zasnovan na drugome mimo šerī'ata i, što je još važnije, koji se često razlikuje, a ponekad čak i suprotstavlja šerī'atu – onda je konsenzus muslimanskih učenjaka da je vladanje njime nedozvoljeno.''
[6] Neki od ovih iscrpnijih (obuhvatnijih) radova o demokratiji uključuju: ''Ed-dīmuqrātijjah dīn'' (''Demokratija je vjera'') od šejha Ebū Muhammed 'Āsim el-Maqdisija, knjiga ''Hukm el-islām fī ed-dīmukrātijjah we et-ta'ddudijjah el-hizbijjah'' od šejha Ebū Basīr Mustafā Halīma et-Tartūsija, i esej šejha 'AbdulQādir ibn 'Abdul'Azīza u njegovom poglavlju ''Namjera'' iz djela ''El–džāmi' fī taleb el–'ilm eš–šerīf'', 1. tom, od 146. str. pa nadalje. A u njima je odgovor na ostale šubhe koje su iznijete, npr. da je demokratija ustvari – šūra i priču o Negusu među mnogim ostalim.